• šalji dalje

N.K. 3. 10. 2008. 2,440 prikaza 0 komentara Print

Anica Tomić i Jelena Kovačić, rijetka su pojava na domaćoj kazališnoj sceni… Uvijek rade u paru, ali se ne potpisuju kao ‘autorski tim’ već – kao redateljica i dramaturginja. Hvale ih i publika i kritika, ali i – što je za domaće prilike neobično – struka. Dio su neke nove struje domaćeg teatra, koja se, bez obzira na eventualne estetske razlike, međusobno strahovito podržava, pa stoga i nije čudno da smo na generalnoj probi za njihovu Oprostite mogu li vam ispričati… zatekle Olivera Frljića i Selmu Banich, ili da su nam njih dvije tijekom razgovora često spominjale Ivanu Sajko, Sašu Božića i brojne druge kolege… Klanovi ih, kažu, ne zanimaju, a kazalište ne žele raditi same – nego s drugim ljudima…

Poslije gotovo tri mjeseca pokusa, svojom premijerom otvaraju sezonu ZeKaeMa, i to nakon što su dva prethodna projekta (Imitatori glasova, Kučkini sinovi), radile u Teatru &TD…

Zbog specifičnosti odnosa Jelena- Anica, ali i načina na koji se bave teatrom posjeli smo ih pred redateljsko-dramaturški dvojac koji uređuje Teatar.hr, a ne bismo li doznali više o načinu na koji rade i tome što ih u kazalištu zanima…Sve o njihovoj novoj predstavi ionako možete saznati samo ako istu – odete pogledati…

***

Maja: Kako ste se upoznale i počele?

Anica: Jelena i ja smo se upoznale tako da sam ja bila na prvoj godini FF i željela sam raditi jedan performans i zapazila sam jednu crvenokosu djevojku koja se zove Vanja Jambrović i pitala sam Vanju Jambrović koja je došla sa Jelenom u pozadini: «O, oj Vanjo bi li ti htjela sa mnom raditi jedan  performans, ja sam baš nešto smislila za te» a ona je rekla da bi, a ja sam je pitala: „Tko je ova djevojka iza tebe?” (a Jelena je malo niža od Vanje)… i tako se Jelena pojavila, i Jelena je u tom performansu isto morala biti – odnosno nismo imali nikoga tko bi puštao glazbu i onda je Jelena glumila inspicijenta i tu je umirala je od straha…

Nora: Čuveni dramaturški moment, radiš li i svjetlo isto?

Jelena: Ja sve radim…

A: I tako je počelo naše poznanstvo…

J: Na prvoj godini faksa.

A: Već u drugom projektu je morala glumiti i to je bila velika drama…

J: A u trećem sam se već morala skinuti u gaće i grudnjak… (smijeh ) Na sceni…

N: Vidim odnos pun povjerenja…

M: I nakon toga je Jelena zaključila da neće na scenu i da ide ona u dramaturge?

A: I nakon toga je Jelena zaključila da ona ide u dramaturge. (smijeh)

N: Što je sigurno, sigurno je.

A: To je sigurno bilo jedno traumatično iskustvo. (smijeh)

J: Ne, ja uvijek kažem da sam ja accident performer. Ja samo po potrebi performiram i u krajnjoj nuždi… I tako sam ja danas dramaturg – inja…

N: Dramaturg ili – inja?

J: Pa ja imam odnos prema tome da više volim da se piše dramaturgija nego dramaturg/inja, znači više posao nego funkcija…ali ako me netko pita, postoji ženska imenica, ali to je jako ružna riječ… jer se vidi da nije mišljena za ženski rod…

M: Ali činjenica je da ima više žena nego muškaraca u tom poslu kod nas…

N: Više dramaturginja nego dramaturaga….

M: Kako to tumačite?

A: Zato što je  to jako picajzlav posao, pun detalja, analitike i sitnica, a ja mislim da je, čast izuzecima (ja živim s jednim takvim),  većini muškaraca to previše komplicirano ili žene imaju više strpljenja, one su trpnije….  tako se meni barem čini…

N: Dobro – znači vi ste počele raditi zajedno puno prije nego što ste upisale Akademiju

A: Puno prije. Ja sam Jelenu upoznala kad sam imala 18 godina…

J: Ja sam tad imala 19…

A: Mi smo zajedno upisale Filozofski i nismo se tada poznavale, ali smo obje upisale komparativnu i tamo smo se upoznale…

J: Anica je tada imala skupinu Theatre de Femmes i ja sam postala članica kao izvođač, a onda smo iste godine upisale i Akademiju, a već prije toga je TDF spao na nas dvije…

(smijeh)

A: Propao je (smijeh) od 20 članova na nas dvije…

J: Radile smo performanse i happeninge i Anica je zvala po projektu cure, i nekako sam na kraju ostala samo ja…i zadnji smo radile samo nas dvije…

M: To je bio onaj Beckett na Eurokazu?

A: Beckett u kojemu sam se ja tukla i mlatila, a Jelena pofarbana u crno, sjedila u  pozadini (smijeh)… kao accident performer… (smijeh)… I to je bilo to -  početak kraja….(smijeh)…. Ne, onda kad smo upisale Akademiju  smo počele raditi – za ozbiljno, kao….

N: Jeste li ikad radile s drugim redateljima tj dramaturzima?

A: Ja nisam nikad radila s drugim dramaturgom.

J: Ja sam radila. I moram priznat da je to meni bilo dosta traumatično iskustvo, tako da sam odustala trenutno od toga… Ne mislim da će to biti tako zauvijek… Možda sam jednostavno naletjela na krive ljude ili sam ja bila krivi čovjek za njih, nema sad tu krivnje, ali nisam se s tim ljudima nikako našla – nisam se mogla pomiriti s tim da bi to što oni očekuju od mene trebao biti posao dramaturga…

N: Naše je iskustvo da ljudi ne razumiju što je posao dramaturga, a još češće ne razumiju komunikaciju između redatelj i dramaturga…

J: Pa nas dvije kad radimo neki projekt, treba nam neko vrijeme da ljude uvučemo u naš način komunikacije, ali nismo imale nekih ozbiljnijih problema da nas ljudi ne razumiju … treba im neko određeno vrijeme da uđu u to… pošto nekad ne znaš dovoljno dobro stvari izverbalizirati, iskomunicirati… ali u principu nas prihvaćaju dosta dobro kao tandem, nismo imale neki problem…

N: Ma nemamo ni mi baš problema – više smo kao čudne…

J: Pa sad… za nas su ljudi svašta pričali…

(smijeh)

M: Kako vas dvije definirate u tom svom odnosu tko što radi na projektu? Imate neku internu definiciju?

A: Meni najčešće sine ideja… Usred noći ili kad mi već treba sinuti i recimo sine mi konceptualno što bi to trebalo biti, ali to je samo jedan dio…. i onda ja to kažem Jeleni i onda ona nešto popljuje, nešto ne popljuje i tako…onda ona u odnosu na to reagira što treba i onda se nalazimo u kuhinjama, ili njenoj ili mojoj i  pokušavamo izdefinirati što bi to sad bilo – Sad, kako kad…  To ti je s ovim poslom najveći problem… Ja se divim ljudima koji odmah znaju što hoće… Ja ću se recimo baviti ovim poslom dokle god ću  smatrati da mi se da biti u procesu, u bilo kojem procesu…  to se jako pokazalo na ovoj predstavi… mi se uvijek ispatimo u radu na predstavi – kao propast će svijet… ma, neće ništa propasti, ali to o propasti valjda  nestaje s godinama … Mi smo recimo na ovoj predstavi znale raditi po 19-20 sati – doslovno i onda odspavaš 2-3 sata i onda opet… i dobro se trpimo u svemu tome, zato smo dobar tandem, jer kad je najteže, kad je najdramatičnije, uvijek se netko povuče i to je najčešće Jelena, jer ima blaži karakter. Nije to zapravo povlačenje nego sabiranje, tu Jelena preuzme. (samoironično) Jer ja sam ipak performerica i glumica, pa ja to sve još dramatičnije doživljavam…onda ona malo smiri situaciju, iako i ona zna biti drama queen.

N: A je l’ imate praktičnih i egzistencijalnih problema zato što dolazite kao ‘paket aranžman’? Dramaturg + redatelj, iako ja ne razumijem zašto bi itko htio raditi bez dramaturga…

A: Ni meni to baš nije jasno…Ja uopće ne razumijem zašto bi itko teatar radio sam.

N: Da, ali kod nas je to dosta česta praksa  da se predstave rade bez dramaturga, što se onda naravno i vidi… Ali, s druge strane kad inzistirate da radite u paru – onda ste ‘duplo skuplje’…

A: Pa jesmo, da…

J: Jesmo, ali nama je trenutno krajnji cilj, možda to kasnije neće biti tako, projekt, tako da se financijski još nekako na taj način opravdavamo… a i radimo ovo već godinama pa s vremenom ti honorari i rastu, s obzirom na to kako se puni tvoj CV. Ali ne živimo od tog posla, obje radimo sa strane raznorazne poslove…

A: I to nas jako troši.

J: Problem je u tome što kad ti taj honorar, koliki god on bio, podijeliš na mjesece koji su provedeni na projektu – jer mi ne radimo samo dva-tri mjeseca koliko traju probe, nego radimo par mjeseci pripreme, makar to bili samo neobavezni razgovori, to je neko vrijeme koje je utrošeno… i kad podijeliš honorar, to nije čak ni minimalac.

A: Zato moramo raditi sa strane što jako iscrpljuje.

N: Kad smo intervjuirali ekipu redatelja koji su bili ove godine na Eurokazu, manje-više svi su deziluzionirani, oni svi tretiraju režiju kao hobi, uopće se ne zanose s tim da će od toga moći živjeti… Nije li to porazno?

J: Mi se ovime još uvijek bavimo zato što vjerujemo da ćemo od tog ipak možda moći živjeti…

A: Mi smo entuzijasti do kraja… sa strane moraš radit da podboltaš ovo, al to je čisto egzistencije radi… nema to veze…mislim, ja sam u teatru, evo tu preko puta njega sjedim (ZKM op. a.), od svoje 6 godine. Počela sam kao dijete glumica i trebala sam postati glumica pa sam se odlučila za ovo.

N: Zašto si se odlučila za ovo?

A: To je dobro pitanje. Završila sam gimnaziju s 5,0 i jako me zanimala povijest i medicina i pravo, a u kazalištu sam bila «do grla»… Onda sam mislila, dobro, idem prvo Filozofski završiti, možda me prođe…Naravno nije me prošlo, dapače, krenula sam još intenzivnije raditi sa svojom trupom…

N: A zašto ne glumu nego režiju?

A: Zato što mi se činilo da je onaj program koji smo mi u ZeKaeMu prošli, konkretno kojeg sam ja prošla s Vladom Krušićem -  i to sve što je on s nama radio – bio jako, jako  kvalitetan…… da sam odlučila obrnuto, tko zna  možda bi mi danas bilo lakše… jer mislim da kao redatelj – iako to nije dobar naziv za ovo čime se mi bavimo – zapravo pokušavaš uzglobiti jedan svoj svijet, kakav god da je… mi uzglobljavamo vlastite svjetove, zato sam ja odabrala režiju… zato što mi se činilo da je režija nešto gdje možeš, ako imaš nešto, dati… činilo mi se da ću tako moći dati više nego kao izvođač gdje slušaš nečiju uputu i uzglobljuješ nečiji tuđi svijet… što ne znači da sam prestala glumiti, dapače i dalje za svoj vlastiti odmor ili iz gušta ……i baš zbog tog iskustva lakše mi je raditi s ljudima… sad već dvije godine nisam imala neki intenzivni trening, na glumu mislim, i točno vidim da mi nedostaje…jer za mene je gluma vrsta treninga zbog kojeg ja lakše prilazim glumcima… i mislim da je to bitno ako se hoću nastaviti baviti s ovim poslom, zbog ljudi s kojima radim…da ne bi dolazilo do problema u komunikaciji. Naravno, uvijek dolazi do problema u komunikaciji, ali bar na razini neke točne upute, da im je mogu dati iz svog tijela… zato je meni gluma jako bitna…

M: Jelena, a kako si ti odabrala dramaturgiju? Isto prije faksa ili kad si počela raditi s TDF…?

J: Ja sam kazalištem počela baviti u srednjoj školi, i htjela sam upisati dramaturgiju, ali sam se prestrašila prijemnog ispita… dvoumila sam se između komparativne i dramaturgije, onda sam se na kraju ipak odlučila za komparativnu i polonostiku… Interes se naravno pojačao u TDF i onda sam kao apsolventica na FF-u, ne znajući zapravo što je točno dramaturgija, kroz pisanje došla na Akademiju…

N: Ni ne znajući…

J: Pa da, zato što je dramaturgiju jako teško definirati…ona je jako široka…

A: Mi stalno razgovaramo o tome što je dramaturgija…

N: Kad smo kod toga, pitaju li i vas zašto se potpisujete kao redatelj i dramaturg, a ne kao autorski tim?

J: Anica i ja smo puno o tome razgovarale i mi inzistiramo na razdvajanju funkcija baš zato što se time daje legitimitet dramaturgiji… Smatram da je dramaturgija, ne zato što se ja time bavim, nego uopće u ime dramaturgije kao takve, da je ona izuzetno važna. Ne osuđujem ljude koji krenu kao dramaturzi pa se onda počnu potpisivati drukčije, ali moja opcija nije da u jednom trenutku odustanem od funkcije dramaturga zato što postoji neka određena hijerarhija koja je jaka i vidljiva na svim planovima… pa i na honorarima, recimo… Ljudi različito rade… ja sam prošla projekte u kojima sam kao dramaturg sjedila na probama i tu i tamo poštrihala nešto teksta…

N: I uredila knjižicu.

J: I uredila, naravno,  knjižicu… ja s tim imam ogroman problem, koji će možda zvučati banalno – meni je to dosadno (smijeh). Ja se bojim dosade u životu i ne vidim zašto bih svoje vrijeme trošila na tako nešto, kad mogu raditi neke druge stvari. Ako je to dramaturgija, njome se ne želim baviti. Zato, između ostalog, i radim s Anicom, jer mislim da je ona jedna od rijetkih redatelja koji zna što znači rad s dramaturgom i na koji način dramaturg sudjeluje u projektu… ne da sam prošla petsto hiljada drugih, ali osjetiš u razgovoru i na predstavama i vidiš kako drugi ljudi rade… Sada se stvari mijenjaju, mlađa generacija redatelja i redateljica sve više radi s dramaturzima. Mislim da je problem dramaturgije i to da se dramaturga uglavnom spominje kad je očigledno da je dramaturgija loša …..jer ako je dramaturgija dobra….ona je nevidljiva. Ljudi ne znaju, čak i oni koji pišu o kazalištu (pri tom ne mislim na one prave analitičke tekstove o kazalištu) što pisati o dramaturgiji, kako o njoj pisati.  I meni je kao studentu dramaturgije, dosta dugo trebalo da se iskristalizira što je to zapravo dramaturgija, pri tome mislim na dramaturgiju u radu na predstavi. Na studiju dramaturgije naglasak je na pisanju, jer sva tri glavna umjetnička predmeta polažeš pismenim radovima. To je u redu, i to je naravno potrebno, jer dramaturgija i to uključuje, ali baš konkretan dramaturški kolegij, koji ne mora biti na pravom projektu, možemo ga imaginirati, nismo imali. Ali čini mi se da se to s Bolonjom mijenja… Zuppa je na godini ispod moje počeo držati kolegij Pismo za izvedbu na kojem su se radile jako korisne i zanimljive stvari, a nama je predavala i Ivana Sajko koja super radi sa studentima, od nje smo puno naučili… Tu su naravno još i Sergej Pristaš i Marin Blažević, koji su s nama radili neke konkretne stvari, poticali nas da razmišljamo o tome što kao dramaturzi radimo ili su bili dovoljno otvoreni za razgovor o nekim našim projektima koje smo radili van Akademije.

A: Za mene je Jelena idealni sugovornik… a rad s dramaturgom je upravo traženje idealnog sugovornika gdje ona potvrđuje svoje, a ja svoje i u tom međusobnom potvrđivanju dolazimo do centralnog puta….mi o svemu razgovaramo… mi toliko razgovaramo da mi je već zlo od razgovora.

J: Inače smo i najbolje prijateljice… (smijeh)

A: Među ostalim smo i najbolje prijateljice pa je to još dublje. Nama je na privatnoj razini, s obzirom da zajedno radimo već deset godina… dobro, i bile smo puno mlađe… u jednom trenutku suradnju je bilo stvarno teško uspostaviti … sve puca po šavovima, a mi smo i dalje najbolje prijateljice… i taj trenutak spajanja privatnog i ovog što radimo isto treba prevazići… ne znam koju drugu riječ upotrijebiti…ipak nam je najbitnije, do te mjere da to u jednom trenutku postaje perverzno, to što ćemo mi izaći s predstavom… tu se negdje ponekad prijateljstvo stavlja u drugi plan, jer mi smo oni idioti, oni rijetki idealisti koji stvarno vjeruju u to što se tamo događa… Pitali su me kad sam došla studirati režiju što ja zapravo hoću, zašto ja sad hoću tu režiju, a onda sam ja odgovorila užasno banalno  - zato što bih  voljela da barem nekoga nešto dirne…To je već jedno jako filozofično pitanje… meni je bitno da predstava nekog dirne, na bilo koji način, da se nasmije, ili rasplače… i to je to, ja sam tu jako patetična, jer kad nestane toga, onda…

N: A kako vas dvije, osim što radite u tom sumnjivom ženskom tandemu, a bavite se muškim poslom, uopće vidite sebe, kako plivate u tome u tom svijetu…?

A: Pa u kancelarijama ja…. ja inzistiram na svojoj autističnoj ideji i pod cijenu da se ništa ne dogodi, kao što se i masu puta ništa nije dogodilo…

M: A nudite li projekte ili ih vama nude?

J: Dosada su zvali…

A: Zvali su…

M: To smo pitali i vaše mlađe kolege u već spomenutom intervjuu tijekom Eurokaza i rekli su nam da im je stravično da sad kao završe Akademiju i onda se krenu nuditi…

A: Pa mi ne nemamo problem s nuđenjem, nama se jednostavno tako dosad dogodilo… Ali imamo neke ideje i planove za neka ‘nuđenja’…

J: Neke određene projekte za neka određena kazališta i nemamo nikav problem s tim da se nudimo…

M: Dobro, da se za kraj dotaknemo i vaše nove predstave. Čini mi se da ste potpuno, koliko god to glupo zvuči, promijenile ‘rukopis’…

A:  Dogodilo se ludilo… Nas dvije smo stvarno kopači i ovo što na kraju izađe van je samo jedan dio posla… Mi na ovom projektu do prije 10 dana uopće nisamo znale hoće li nešto od toga uopće ispasti… Ali smo odlučile riskirati i preuzeti sav rizik s ovom predstavom i pokušati otići u nešto potpuno drugo, jer kako kaže naša draga prijateljica Sajko – sve je stvar odluke…

N: Kako ste se snašle u ‘instituciji’, nakon Teatra &TD?

A: Gle, Maja zna, ZKM je moje kazalište, ja sam tu odrasla… ali mi smo bile oduševljene – dobile smo sve…

J: Stvarno smo zadovoljne…

A: Ja sam naučena sve raditi u kazalištu, stvarno sve… ali onda ti dođu neki krasni ljudi i kažu – nemojte vi, mi možemo to obaviti… a onda dobiješ malo više vremena da se baviš svojim poslom… i stvarno smo jako sretne zbog toga… Dubravka (Vrgoč, op. a.) je bila super prema nama – otvorila nam je vrata, rekla da radimo što god hoćemo…

N: Znači narudžba je bila da radite što god želite?

J: Da, nju je baš zanimalo autorsko kazalište…

A: I dala nam je tu vrstu povjerenja, dolazila je na probe kad je to nama odgovaralo. Stvarno nam je bilo jako ugodno raditi…

N: A je li ovo točka na trilogiju, ili?

J: Ovo nije bilo zamišljeno kao treći dio trilogije o ratu, ali je tako ispalo… Ali što se tiče ratnih tema sad bismo se malo odmorile od njih…

A: Sad smo to prelomile, za sada smo o ratu rekle sve što smo imale reći, sad bi se od toga malo odmorile…

N: Nezahvalno je sad u trenutku kad ste još vruće od predstave pitati što iduće planirate raditi, ali…

J: Pa imamo neke dogovorene projekte, ali ne bismo ništa najavljivale…. Praznovjerne smo… (smijeh)

A: Vau! (Smijeh)

(2 glasova 4.00 / 5)